Zašto imamo sve manje profesionalnih vozača?

Balkan Transport je analizirao trenutnu situaciju i pokušaćemo da damo odgovore, zbog čega se surećemo sa ovakvim problemom! 

DSC_6593

Profesionalni vozači, nekada davno važili su za ugledne ljude, koji su bili pre svega poštovani i koji su bili plaćeni u skladu sa težinom zadatka koji obavljaju. Od vozačkog zanata živeli su lepo i vozači i njihove porodice, bilo da se radilo o vozačima kamiona ili autobusa, šta se to u međuvremenu dogodilo?
Danas, situacija je drastično promenjena, vozači rade više, plaćeni su manje, a preživljavaju jedva, kao i njihove porodice. Ovo je samo jedan od razloga, donosimo u nastavku još razloga.

stari-autobus-gsp

I – visoka cena obuke profesionalnih vozača

Za mlade ljude, početnike, čak i za zaljubljenike u volan i vožnju ovo je prva prepreka sa kojom se susreću. Činjenica je da bi za vozačku dozvolu, sa svim neophodnim kategorijama (bilo za kamion ili autobus) potrebno mnogo novca i vremena. Prvi korak je polaganje za automobil i vozila do 3,5t ukupne nosivosti, koja u Srbiji trenutno košta blizu 800 eura, nakon toga godinu dana morate čekati da bi dobili trajnu dozvolu za upravljanje vozilima B kategorije. Naredni korak je polaganje za kamion koje košta nešto blizu 400 eura. Nakon čega sledi polaganje za prikolicu, koje košta približno oko 300 eura. Za one koji su zaljubljenici u autobuse, tu sledi nova prepreka još tri godine čekanja za starosnu granicu i novih 500 eura da bi se vaša vozačka dozvola popunila do kraja (ne računajući motore, radne mašine itd itd itd). Ipak, tu nije kraj, većina firmi kao uslov postavljaju posedovanje kartice za digitalni tahograf, koja košta oko 80 eura, dok je za neke poslove vozača kamiona neophodno dodatno osposobljavanje, ADR, COD95… Ako znamo da je prosečna plata vozača u Srbiji oko 330 eura mesečno, sa računicom da nas je polaganje koštalo 2000 eura bez administrativnih troškova, taksi i sličnih troškova, jasno nam je zašto se sve manje ljudi odlučuje da uopšte i upiše auto školu i započne svoje školovanje. U prilog tome i govori da godišnje imamo par desetina novih vozača autobusa, a tek nešto malo više je novih vozača sa položenom “C” kategorijom.

II – uslovi rada

Pregrmeli ste najteže, imate dozvolu u rukama, sada počinje borba za posao. Činjenica je da su vozači uvek potrebni, ali gde? U današnje vreme, budite sigurni da tamo gde je stalno otvoren konkurs sigurno nije sjajno i bajno, tamo gde su uslovi rada dobri i poslodavac relativno korektan, jako je teško “upasti”, pritom će retko ko napustiti takav posao. Takođe, problem sa novim vozačima je taj što nemaju iskustvo, dakle, kao nov vozač, budite sigurni da će prvih par meseci vašeg posla vozača pakleni. Susrešćete se sa svakakvim poslodavcima, obećavaće Vam kule i gradove, neretko ćete biti i bez novca, ipak činjenica je da je jedino što ćete dobiti iskustvo koje je preko potrebno za dalji napredak.

Posao možete naći u dostavi robe, kombi vozila, kamioni do 7,5t, brze pošte, čak i manje špediterske firme. Kao početniku, zaljubljenom u vožnju, biće Vam dovoljno relativno ispravno vozilo i pun rezervoar, ipak tu dolazimo do tamnije strane života vozača. Mnogi privatnici u mnogome koriste razne povlastice zbog nekog položaja u kome se nalaze, bilo to veza u nekoj državnoj upravi, konekcije u policiji i sl. Delimično ispravna vozila, nerealni rokovi stizanja, višesatna čekanja utovara (u međunarodnom transportu i višednevna) neretko bez plaćenog vremena, muljanje sa tahografima (bacanje listića, upotreba više kartica za tahograf), prekovremeni rad su nova prepreka i dodatni stres, na već težak posao i veliku odgovornost koju nosite.

Što se tiče vozača autobusa, problemi su jako slični, počevši od prekovremenog rada, delimično ispravnih vozila, na koje valja dodati i vrlo često nerazumevanje poslodavca i za odgovornost i rizik koji vozač ima tokom svakog sekunda za volanom. Dodatna odgovornost je i svaki od putnika koji se nalazi u autobusu, ko god je imao to “zadovoljstvo” da radi sa ljudima svakodnevno, vrlo dobro zna koliko je to zahtevno i teško. Pritom kod mnogih privatnih prevoznika takođe postoji i problem naplate svojih zarada, o osiguranju, toplom obroku, ne vredi puno trošiti reči, to je prava retkost danas.

III – neorganizacija i bezvlašće

U Srbiji ne postoji nijedan organ koji može da Vam pomogne u rešavanju problema sa kojima se susrećete, a koje smo naveli u prethodnoj tački. Za sve neregularnosti i neispravnosti, jedino što možete dobiti od velikog broja privatnih prevoznika, gazda, je radna knjižica ili obaveštenje da ima i drugih koji bi radili taj posao. Oni koji su zaduženi za kontrolu radnog vremena profesionalnih vozača, zadovoljiće se time što će radniku napisati kaznu zbog prekoračenja satnice, dok najčešći krivci u vidu poslodavaca u 90% slučajeva prolaze nekažnjeno. Ista situacija je za razne neispravnosti sa kojima se svakodnevno možemo susresti na našim drumovima, počevši od onih naizgled bezazlenih u vidu neispravnosti neke od sijalica, nepravilnog obeležavanja vozila, pa sve do onih ozbiljnijih u vidu neispravnosti nekih od glavnih delova na vozilu, kočioni sistem, upravljački sistem itd itd itd.
Nažalost, mnogi o tome ne razmišljaju dok se nešto ne dogodi, tada je već kasno. Ipak, u našem sistemu radi se na sprečavanju posledica, a ne uzroka problema, tako da ni branša transporta nije izuzetak.
Od starijih i iskusnijih vozača, dobili smo priče koje danas liče na mitove. Ozbiljne firme koje su se bavile transportom robe, tokom 70-tih i 80-tih godina su u okviru svog centra imali i vlastite servisere, remontne centre za sve delove svojih vozila, priče o sindikatima i njihovoj moći danas zvuče smešno, jer su sindikati pretvoreno u nešto marginalno i beznačajno, što donosi korist nekolicini pojedinaca.

Polako pravimo uvod i za poslednju tačku u ovoj analizi, mnogo stvari bi moglo da se reši i iskoreni kada bi bilo malo kolegijalnosti i razuma, ćutanjem i prikrivanjem istine dajete zeleno svetlo poslodavcima da nastave da Vas gaze.

IV – konkurencija

Jedan od glavnih uzroka većine problema navedenih u prethodnim tačaka je upravo i konkurencija među vozačima. Činjenično stanje je da se u Srbiji jako teško živi, da je svaki dinar neophodan i da je posao veoma značajna stvar u rešavanju problema egzistencije, ali nekim postupcima obezvređuju se i sam vozački zanat i spuštaju se neki standardi.

“Uvek ima neko da vozi”, zvuči li Vam poznato?
Ovo je problem koji ne pogađa samo privatni sektor, ovakav problem je prisutan i u većim sistemima državnih preduzeća, tj. u onoj šačici istih koji su preostali na prevozničkoj sceni.

Može i bez kočnica, bez ručne, sa luftom u volanu, ali dokle?
Činjenicom da će pojedinci prihvatiti takve uslove, urušili su status i sebi i ostalim kolegama, sami sebi skočili ste u stomak i sami sebi ste smanjili primanja, pritom uopšte ne treba analizirati rizik koji snosite dok vozite kotrljajuću smrt po drumovima.
Jako značajan faktor za ovu priču o konkurenciji je i letnja sezona, sezona godišnjih odmora, za vozače sa već bednim platama prilika za dodatnu zaradu, a za gazde prilika da dodatno zarade i obezbede sebi više novca.
Mnogi dolaze i bez predznanja o ceni rada, sa izgovorom “daj koliko daš”, sa pristajanjem i na rad ispod cene, bez razmišljanja hoće li time drugim kolegama smanjiti primanja i sniziti im ugled. Proćiće sezona, vratiće se “sezonci” na svoje poslove, a kolege koje ostaju? Oni će raditi za manje novca, pod prinudom kako ima drugih vozača koji će raditi i za manje novca.

 

Zbog svega navedenog, veliki broj vozača potražilo je bolju sreću u zemljama regiona, Sloveniji, Hrvatskoj, neki sa više sreće su uspeli čak i u Nemačkoj, a na listi poželjnih zemalja su i zemlje, poput Švedske, Norveške… Glavni razlog su naravno veća primanja, ali i neuporedivo bolji uslovi rada, u razgovoru sa nekim vozačima kamiona, takođe smo saznali da ljudi u stranim državama mnogo više brige polažu na samo stanje vozila, kao i da je plaćanje nešto redovnije nego u Srbiji. Ono najvažnije, u svim navedenim zemljama ima mnogo manje mogućnosti za manipulacije koje se događaju kod nas, pritom radnik ima dosta bolji položaj i dosta je zaštićeniji nego kod nas. Stoga, kada se uporedi ovdašnji prosek od 330€ i plate u Nemačkoj koja se kreće od 1500€, dok npr. u Švedskoj ta cifra kreće od 3500€, uopšte ne čudi želja za boljim.

Nakon svega, broj profesionalaca u Srbiji svake godine vrtoglavo opada, baš kao i broj novih mladih vozača sa neophodnim kategorijama, za nekoliko godina posao vozača u Srbiji će značajno drugačije izgledati. Baš kao što penzionisanim profesionalcima, koji su imali tu sreću da krstare drumovima Jugoslavije, Evrope, Afrike, Azije tokom 70tih i 80tih godina prošlog veka, danas ovo izgleda mnogo drugačije. Od uglednih i plaćenih ljudi do sluga, za svega nekoliko godina. Valja napomenuti i činjenicu da su mnogi svoje dozvole ostavili sa strane i prešli u druge branše, negde gde će im odgovornost biti dosta manja za isti novac.

Za sam kraj, verujemo da će se mnogi vozači pronaći kroz naš tekst, verujem da ovde ne stoji ništa što se već ne zna, ipak želimo da verujemo da će bar nekoga ovaj tekst naterati da uvidi da ponižavanjem kolege, ponižava i sebe i svoj zanat, da umesto rivaliteta treba graditi slogu ili smo možda ipak previše optimistični?

Čiste drumove Vam želimo!

 

becks89

becks89

Osnivač i administrator portala Balkan Transport. Posebno me zanimaju autobusi i prevozničke firme u Srbiji. Bavim se i fotografijom, iza mene je preko 15.000 fotografija. Za sva pitanja ili informacije vezane za sajt ili za moje tekstove, možete me slobodno kontaktirati.

You may also like...

3 Responses

  1. Johnny M says:

    E svaka vam čast na textu!

  2. Ненад says:

    Свака вам је на свом месту и докле ће то тако да траје?
    Ово није само безакоње и дивљаштво газда и државе ово је тероризам.
    Видели смо сви колико је опасно и убојито средство камион,аутобус,а држава и даље дозвољава да се ради овако како се ради !
    Људи гину због очајне инфраструктуре путева,неисправних возила и премора возача нашта су исти присиљени због голе егзистенције.
    Држава реагује само када гузоњин син стрпа друштво у гепек и побије децу!
    Ово је све само држава није!
    Возач.

  3. Goran says:

    Tako je ja sam vozio autobus 4 godine doduse u prigradskom saobracaju.
    Plata mi je bila od 25 do 30 000 din i to u Beogradu, delimicno ispravna vozila bez grejanja bez klime ponekad i vozilo na metan sto nije zdravo. prestao sam da vozim zbog uslova rada i plate cak sam u sezoni radio toliko da sam spavao samo po 4 h dnevno sa jedva jednim danom odmora. Radio sam taj posao od 22 do 26 god starosti sad radim u kancelariji a plata je za 2000 din manja. Bez obzira dal bio prigradski gradski medjugradski ili medjunarodni saobracaj svi mi imamo isti posao isto vozimo ne 50 ljudi iza sebe nego 50 porodica. a plata je od mojih 25000 do 60 000 u domacem a u inostranom saobracaju sa sve dnevnicama izadje i do 100 000 din. ali svi imamo isti posao da odvezemo i sacuvamo zivote. i to za male pare u domacem saobracaju. ne nameravam da se vracam na autobus ili kamion.